Aleksandar Vučić

Šablon:Infobox{{#if:||}}{{#if:||}}{{#if:||}}{{#if:||{{#if:||}}}} Александар Вучић (Београд, СФРЈ, 5. март 1970) српски је политичар, председник Републике Србије, председник Српске напредне странке (СНС) и правник. Бивши је председник Владе Републике Србије, министар одбране и министар информисања.

Функцију председника Републике обавља од 31. маја 2017. након што је у првом кругу председничких избора исте године освојио апсолутну већину. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду. Поред матерњег српског, говори енглески и руски језик. Ожењен је и отац је троје деце. У политички живот Србије улази 1993. приступајући Српској радикалној странци са 24 године након чега је изабран за посланика у Народној скупштини. Две године касније је постао генерални секретар странке и на том месту је био до 2008. када подноси оставку на страначке дужности. Исте године се прикључио оснивању Српске напредне странке на челу са Томиславом Николићем и био је њен потпредседник. Године 2012. преузима функцију председника странке. Био је први потпредседник Владе Републике Србије (2012—2014) а затим и њен председник у два мандата (2014—2016 и 2016—2017). Такође је обављао функцију министра одбране и координатора службе безбедности у Влади Ивице Дачића. Био је и министар информисања (1998—2000) у Влади Мирка Марјановића.

Биографија

Младост и образовање

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду, као старији син Ангелине (девојачко Милованов) и Анђелка Вучића.<ref>Порекло Александра Вучића Порекло, 12. 4. 2012</ref> Има млађег брата Андреја Вучића.<ref>Šablon:Cite news</ref>

Александар је био одличан ученик у основној школи „Бранко Радичевић“ и у Земунској гимназији. Побеђивао је на градским и републичким такмичењима из историје, а био је и пионирски првак Београда у шаху. Завршио је Правни факултет у Београду, а усавршавао је енглески језик у Енглеској, у Брајтону.<ref name="ртс" /> Као један од најбољих студената генерације био је и стипендиста „Фондације за развој научног подмлатка“. Радио је на „Каналу С“ на Палама, Република Српска, 1992. и 1993, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе и репортаже. Године 1993. Вучић приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“ (познатијег као Хала „Пинки“).Šablon:Чињеница Тренирао је кошарку и играо фудбал. Познат је као навијач београдске Црвене звезде.<ref name="вести">Вучић: Кући сам долазио у крвавој мајици Вести онлајн, Приступљено 27. 10. 2013.</ref> Вучић​ се 2013. године оженио Тамаром Ђукановић са којом је добио сина Вукана 2017. године. Из претходног брака са Ксенијом Јанковић има сина Данила рођеног 1998, и ћерку Милицу рођену 2002.<ref>"Vučic sinu dao ime Vukan"Šablon:Мртва веза. Alo.rs, 10.06.2017.</ref>

Министар за информисање

Александар Вучић 24. марта 1998. године постаје министар за информисање у Влади „народног јединства” Мирка Марјановића<ref name="ртс">Биографије будућих министара РТС, 22. 7. 2012, Приступљено 27. 10. 2013.</ref> коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. За време тог министарског мандата потписао је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића. Казне су се морале платити у року од 24 сата, у противном би њихова имовина била заплењена.Šablon:Sfn Услед тога је дошло до гашења редакција „Дневног телеграфа“, „Европљанина“ и „Наше борбе“, а многи други независни медији су били кажњавани.<ref name="мондо">Aleksandar Vučić Мондо,</ref><ref name=JovanovicMladenov>Šablon:Cite journal</ref> Медији су у овом периоду били под озбиљном репресијом од стране режима, а инострани медији су били посматрани као „шпијуни” и „страни елементи”.<ref name=JovanovicMladenov></ref>

Вучић је имао улогу у пропаганди Милошевићевог режима за време рата на Косову и Метохији када су вршени притисци на медије путем кривичних прогона и застрашивања, поготово независних новинара који су писали о злочинима над албанцским цивилима, као што су Дејан Анастасијевић и Славко Ћурувија.<ref>Serbia’s prime minister, The changeling The Economist, 15. 9. 2016, Приступљено 9. 4. 2019.</ref><ref>'Only donkeys don’t change': Serbian PM says he's ready to be president The Guardian, 31. 3. 2017, Приступљено 9. 4. 2019.</ref><ref>Хелсиншки одбор за људска права, Извештај о појачаној репресији у Србији Време, 18. 12. 1999, Приступљено 9. 4. 2019.</ref> Влада је донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења је укинут програм Радио Индекса<ref>Радио Индекс - Дневник једне забране Нин, 15. 10. 1998, Приступљено 27. 10. 2013</ref>, а затим и Радио Сенте, Кикинде, ТВ Пирота и Радио Ситија у Нишу. Са кабловских мрежа су скинути сви инострани ТВ канали, а земаљским радио и ТВ станицама је забрањено реемитовање иностраних сервиса на српском језику.<ref>Godišnjica Zakona o informisanju Време, Приступљено 27. 10. 2013.</ref> Након почетка НАТО бомбардовања, Вучић је позвао на састанак уреднике београдских медија на којем је саопштено да је неопходно да се током извештавања употребљавају искључиво ставови и терминологија режима. Уредници су били у обавези да доставе министарству копије текстова, а дозвољено је било преносити само вести домаћих медија који су били под строгом цензуром.<ref name=JovanovicMladenov></ref> Вучић је изјавио за лист Аргумент да ће се „кад тад осветити Славку Ћурувији“, новинару и оснивачу неких од угашених листова.<ref name=JovanovicMladenov></ref> Ћурувија је убијен 11. априла 1999. године, а његова невенчана супруга је 15 година касније изјавила да је Вучић био умешан у убиство и да је био, „не само креатор закона о информисању већ и праксе прогона новинара“.<ref>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref> Након што је одбијен захтев да РТС реемитује шест сати програма иностраних медија током дана за време бомбардовања СР Југославије, НАТО је прогласио зграду РТС-а легитимном метом сматрајући га делом „ратне машинерије“, који спроводи пропаганду и не извештава адекватно о збивањима у рату.Šablon:Sfn<ref>Šablon:Cite web</ref> Зграда је бомбардована 23. априла и живот је изгубило 16 радника ове медијске куће, а још 16 је повређено.

У то време изабран је и за члана Управног одбора Београдског Универзитета и Филозофског факултета БУ. Вучић је био и на јавној листи особа којима је забрањен улазак у Европску унију.<ref name="мондо" />

Након потписивања Кумановског споразума, којим је окончана бомбардовање НАТО пакта, уведен протекторат УН и -{de facto}- суспендован суверенитет Србије у тој покрајини, 14. јуна 1999. министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције <ref>Шешељ: Очекујемо усвајање наших оставки Глас јавности, 15. 7. 1999, Приступљено 29. 10. 2013.</ref>, али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000.<ref name="ртс" /> У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Даља каријера

[[Датотека:Встреча с Председателем Правительства Сербии Александром Вучичем.jpeg|десно|мини|250п|Председник Владе Републике Србије Александар Вучић и председник Руске Федерације Владимир Путин (2014)]] [[Датотека:Prime Minister of Serbia Aleksandar Vucic.jpg|десно|мини|250п|Председник Владе Републике Србије Александар Вучић у Москви (2017)]] У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада. Тај стан је потом, по тврдњи ДОС-ове власти, откупљен испод тржишне вредности, мада Вучић објашњава да је заправо од Владе добио 60 квадрата, а да је остатак одмах у старту платио, уз помоћ породице<ref name="вести" />.

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу“, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.<ref>„Демократе па радикали”, Вечерње новости, 4. октобар 2004.</ref>

Александар Вучић је био генерални секретар Српске радикалне странке и председник општинског одбора Нови Београд. Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.<ref>Александар Вучић СНС Земун, Приступљено 29. 10. 2013.</ref>

Дана 28. маја 2008. године, Српска радикална странка је заједно са коалицијом Демократска странка Србије-Нова Србија и коалицијом Социјалистичка партија Србије-Партија уједињених пензионера Србије-Јединствена Србија потписала коалицони споразум којим је, на основу резултата локалних избора, било договорено формирање градске већине у Скупштини града Београда. Вучић је тада предложен за новог градоначелника Београда. Међутим, након што је коалиција око СПС-а формирала републичку Владу са Демократском странком почетком јула, социјалисти су под притиском ДС одлучили да одустану од потписаног споразума и формирана је коалиција ДС-СПС-Г17-ЛДП у граду Београду.Šablon:Чињеница

Нова странка

[[Датотека:Nikolić & Vučić.jpg|Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој скупштини СНС (2008)|250п|мини]] Дана 15. септембра 2008. године, након што је дошло до сукоба између челних људи у Српској радикалној странци (Војислава Шешеља и Томислава Николића), Вучић је поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота.<ref>СРС:Вучић није дорастао ситуацији. Радио-телевизија Србије, 14. 9. 2008, Приступљено 15. 8. 2008.</ref>

Почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.<ref name="мондо" />

Том приликом је изјавио да ће се посветити берзанским пословима, „или ће помагати свом брату у вођењу фирме“, али је касније негирао да је његов брат има фирму.<ref>Šablon:Cite web</ref>

На оснивачкој скупштини СНС, 21. октобра, изабран је за заменика председника Српске напредне странке.<ref>Оснивање Српске напредне странке Б92, 21. 10. 2008, Приступљено 22. 10. 2013.</ref> Био је на челу изборних штабова за превремене локалне изборе у Земуну и Вождовцу 2009. године где је Српска напредна странка убедљиво победила Демократску странку и преузела локалну власт у ове две београдске општине.<ref>Вождовац: СНС први, ДС други Б92,07.12.2009, Приступљено 22. 10. 2013.</ref><ref>Izbori u Zemunu biće održani 2. juna Блиц, 17. 4. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.</ref>

Отако је напустио СРС и приступио СНС, Вучић је променио свој имиџ од националисте у про-европског политичара.Šablon:Sfn

После победе Томислава Николића на изборима одржаним 20. маја 2012.<ref>Томислав Николић председник Србије РТС, 20. 12. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.</ref> и његове оставке на место председника СНС 24. маја 2012,<ref>Блиц:Томислав Николић заплакао док је подносио оставку Блиц, 24. 5. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.</ref> Вучић преузима функцију вршиоца дужности председника странке. На ванредној изборној скупштини, одржаној 29. септембра 2012. године, Александар Вучић је изабран једногласно за председника странке<ref>Александар Вучић једногласно изабран за председника СНС-а Политика, 29. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.</ref>

Након формирања владе (коалиција СНС-СПС-УРС), јула 2012, постаје потпредседник Владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала, као и министар одбране. Председник Николић га је именовао за секретара Савета за националну безбедност<ref>Вучић секретар Савета за националну безбедност РТС, 3. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.</ref>

Министар одбране

Одмах по номинацији за првог потпредседника владе задуженог за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, најављује да у борби против корупције неће бити заштићених и да ће будућа власт имати „нулту толеранцију“ према корупцији и криминалу.

[[Датотека:Leon E. Panetta & Aleksandar Vučić.jpg|мини|десно|235п|Вучић са америчким секретаром за одбрану Леоном Панетом (2012)]] Доласком на чело Министарства одбране, затекао је тешко материјално стање војске и војне индустрије. Одмах је отишао на више путовања у потрази за стратешким партнерима и купцима за производе српске наменске индустрије. Са тих путовања се вратио са уговорима са Русијом и УАE вредним стотине милиона долара. <ref>Вучић: Србија ће правити ракете за УАЕ Новости, Приступљено 28. 10. 2013.</ref> <ref>Вучић у УАЕ: Потписани уговори, стижу и долари Новости, Приступљено 28.10.2013.</ref> <ref>Уговор од 220 милиона, шеик жели и српског бумбара Телеграф, Приступљено 28. 10. 2013.</ref> <ref>Србија и УАЕ-Сарадња за понос Б92, Приступљено 28. 10. 2013.</ref> <ref>Инвестиције из Емирата РТС, Приступљено 28. 10. 2013.</ref> Учествовао је у организацији аеромитинга „Батајница 2012“ у склопу прославе стогодишњице српске авијације, на ком је представљен нов домаћи школски авион „Ласта“.<ref>Батајница 2012 РТС, Приступљено 28. 10. 2013.</ref> <ref>Аеро спектакл у Батајници Б92, Приступљено 22. 10. 2013.</ref> Отвара се и нова фабрика борбених система у Великој Плани.<ref>Нова фабрика борбених система РТС, 29. 12. 2012 Приступљено 24.10.2013.</ref> На сајму наоружања „Партнер 2013" одржаном у јуну 2013. је најавио инвестиције у овај сектор, за који је рекао да очекује да постане замајац српске индустрије.<ref>Вучић: Улажемо у војну индустрију Б92, 25. 6. 2013, Приступљено 28. 10. 2013.</ref> Сајам је, такође, резултовао великим бројем нових уговора.<ref>Сајам наоружања компанији МБ наменска из Лучана донео нове уговоре Објективно, Приступљено 26. 10. 2013.</ref>

У исто време, у знак пријатељства других држава према Србији, Министарство одбране је добило веома вредне поклоне, из УАЕ три блиндирана Мерцедесова џипа (око 3 милиона евра),<ref>Шеик поклонио Вучићу мечке вредне три милиона евра Šablon:Wayback Ало, 23.01.2013, Приступљено 29. 10. 2013.</ref> двадесет санитетских возила из Кине (око 2 милиона евра),<ref>Кина поклонила 20 санитетских возила војсци Србије Курир, аутор ТАНЈУГ, 06.07.2013, Приступљено 29. 10. 2013.</ref> четири возила типа „Хамер“ од владе САД (око 850.000 евра)<ref>Вучић: Србија је мала али поносна Вести, 28. 5. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.</ref> Традиционално добра сарадња са Русијом је још унапређена (уговор о стратешком партнерству), а посебно је значајна акција чишћења терена од касетних мина на око 3000 квадрата код аеродрома у Нишу и око Параћина.<ref>Руси почели да чисте бомбе око аеродрома у Нишу Šablon:Wayback Ало, 5. 8. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.</ref>

Поднео је оставку на место министра одбране уз образложење да жели да се у пуној мери посвети борби против корупције и криминала.

Бриселски споразум

Šablon:Главни чланак [[Датотека:Arbeitsbesuch Serbien (15301009217).jpg|мини|десно|250п|Себастијан Курц и Александар Вучић (2014)]] Одмах по ступању на дужност, Председник Србије Томислав Николић најављује наставак разговора са Приштином на највишем нивоу, сматрајући да је то сувише важно питање да би га водили нижи службеници. За тај посао предлаже Ивицу Дачића, Председника Владе. Неко време су ти преговори на први поглед успешно напредовали и заустављено је даље одузимање права Србима на Косову (право на српска документа и таблице), прихваћен је нацрт стварања Заједнице српских општина, међутим, долази до застоја код утврђивања права Заједнице општина. У априлу 2013. се Александар Вучић прикључује преговарачком тиму са циљем да обезбеди да грађани ЗСО сами одлучују о судству и полицији.<ref>Државни врх данас одлучује ко иде у Брисел Новости, Приступљено 26. 10. 2013.</ref> У својој идеји о стварању ЗСО<ref>Šablon:Cite web</ref>, Вучић је пронашао решење како да се обезбеди аутономија у срединама са већинским српским становништвом, да Заједница сама управља образовањем, здравством, да судска власт и полиција буду усклађене по саставу са етничком сликом у њој, и да Приштина може да постави регионалног команданта само по избору ЗСО-а.

На том састанку, Хашим Тачи покушава да минира споразум захтевом да се као једна изборна јединица, на четири српске општине дода још три већински албанске општине, или „макар“ јужни део Косовске Митровице. Тај предлог је за српску страну неприхватљив јер би се тиме озбиљно нарушила етничка слика. И поред великог притиска на преговараче лично, као и на Србију, Александар Вучић одбија предлог, сматрајући да у тој форми не задовољава ни минимум интереса Србије, ни њених грађана на КиМ,.<ref>Šablon:Cite web</ref> тражи наставак преговора и од ЕУ да својим ауторитетом приволи косовске Албанце на компромис. Тада се први пут дешава да ЕУ уважава захтев Србије и врши притисак на Приштину која невољно прихвата поредећи Заједницу Општина са Републиком Српском.<ref>Дачић парафирао текст споразума, Вучић: Прихваћени сви српски предлози Блиц,</ref> Том приликом Вучић добија гаранције ЕУ и НАТО-а да „албанска чизма“ неће имати приступ Северу Косова.<ref>Нема резервне Србије Политика,</ref> Договара се расписивање избора за новембар 2013. чиме би српске институције добиле пун легитимитет, уместо да од стране међународне заједнице и остатка КиМ буду третиране као паралелне. Приштина се обавезује да донесе закон о општој амнестији чиме се трајно онемогућује евентуално застрашивање српског становништва судским процесима<ref>Приштина, усвојен Закон о амнестији РТС,</ref> Иако Александар Вучић није у потпуности задовољан резултатима преговора, процењујући да је то максимум од могућег<ref>Вучић: Споразум је једини начин да Србија опстане, да постоји РТВ,</ref>, да је одлука једина права за будућност Србије<ref>Вучић: Споразум тежак, али једини могућ РТС,</ref>, прихвата да се парафира споразум.<ref>Текст бриселског споразума Блиц, 19. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.</ref> По повратку у земљу даје на увид јавности цео ток преговора као и коначан споразум. У Народној Скупштини споразум добија велику подршку (173 посланика за, 24 против, 1 уздржан и 5 није гласало).<ref>Скупштина Србије подржала споразум с Косовом Балканс Алџазира, 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.</ref><ref>Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika Нови Магазин 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.</ref> На КиМ су људи узнемирени и несигурни како ће те промене утицати на њихов живот и Александар Вучић одлази на Ким да одговори на њихова питања. Један део прихвата уверавања државног врха да неће остати незаштићени, али други део (ДСС, СРС, делимично СПЦ) и даље инсистира на задржавању постојећег стања. Тада Александар Вучић предлаже референдум под условом да се сви обавежу да ће прихватити његове резултате. Представници незадовољне групе Срба одбили су одржавање оваквог референдума.<ref>Вучић северу Косова и Метохије нуди референдум о споразуму Политика, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.</ref><ref>Вучић: Одлучујемо о будућности Србије РТС, 25. 4. 2013, Приступљено 24.10.2013.</ref><ref>Вучић: Референдум, уз слогу Новости, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.</ref>

У међувремену је започео процес имплементације Бриселског споразума и расписани су избори на којима је кандидована заједничка српска листа, која треба да обезбеди да се гласови Срба не расипају и да, са великим бројем добијених гласова, буде основа за самосталност Заједници српских општина.<ref>Вулин у Лепосавићу: 3. новембра “Свесрпски избори” Радио КиМ</ref>

После успешно спроведених преговора, Србија је на Видовдан, 28. јуна 2013. добила оквирно датум за започињање преговора са ЕУ, с тим да је датум прве приступне конференције орочен најкасније за јануар 2014.Šablon:Чињеница<ref>Бундестаг дао зелено светло“ Србији, прва приступна конференција у јануару Новости, 27. 6. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.</ref>

Председник Владе

[[Датотека:Secretary Kerry and Serbian Prime Minister Vucic Address Reporters Before Their Bilateral Meeting in Washington (21482818931).jpg|десно|мини|250п|Председник Владе Републике Србије Александар Вучић и државни секретар Сједињених Америчких Држава Џон Кери у Вашингтону (2015)]] Ванредни парламентарни избори у Србији одржани су 16. марта 2014. Истог дана одржани су и ванредни избори за локалну власт у Београду. Парламентарни избори су расписани након одлуке председништава СНС-а и СПС-а да се тренутни сазив Народне Скупштине и Влада распусте зарад „провере воље народа”.<ref>„Нећу да будем премијер без избора”, Б92, 26. јануар 2014.</ref> На парламентарним изборима изборна листа „Будућност у коју верујемо” коју је предводио Александар Вучић и Српска напредна странка, освојила је убедљиво највећи број гласова — 48,35%.<ref>„Коначни резултати РИК-а за републичке изборе”, РТС, 24. март 2014.</ref> 27. априла формирана је нова Влада Србије са Александром Вучићем на месту председника Владе. Поред странака са листе коју је предводила СНС, у владу је поново ушла и коалиција окупљена око СПС-а.<ref>„Србија добила нову Владу, Вучић премијер”, Вечерње новости, 27. април 2014.</ref>

На ванредним парламентарним изборима 24. априла 2016, Српска напредна странка је поново освојила убедљиво највећи број гласова — 48,25%.<ref>РИК: Коначни резултати парламентарних избора, РТС, 5. мај 2016.</ref> Након ових избора, владу на челу са Александром Вучићем су 11. августа 2016. поново саставили СНС и СПС, са својим коалиционим партнерима. Ову владу су подржали и Савез војвођанских Мађара и албанска Партија за демократско деловање.<ref>„Србија добила нову владу!”, Мондо, 11. август 2016.</ref>

Период од доласка Вучића на место председника Владе је обележен падом медијских слобода услед притиска и напада на новинаре који исказују критику према режиму, као и гашења многих дебатних политичких емисија.<ref name=JovanovicMladenov></ref><ref>Šablon:Cite journal</ref><ref name=FreedomHouse2018>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref>

Председник Републике

Одлуком Председништва и Главног одбора Српске напредне странке, Александар Вучић је изабран за кандидата ове странке на председничким изборима, који су одржани 2. априла 2017.<ref>„Председништво СНС-а: Вучић кандидат за председника”, РТС, 14. фебруар 2017.</ref><ref>„Главни одбор СНС-а једногласно: Вучић кандидат за председника”, РТС, 17. фебруар 2017.</ref> Његову кандидатуру су подржале и све странке владајуће коалиције (СПС, ПС, СДПС, ПСС, СПО, Самостални ДСС, ПУПС, ЈС и СВМ). На овим изборима, Вучић је победио у првом кругу, освојивши 55,08% гласова,<ref>„РИК: Вучић изабрани председник Србије, коначни резултати”, Блиц, 20. април 2017.</ref> док су поједини медији и неке од опозиционих структура нагласили да је уочен низ неправилности током изборног процеса.<ref>Šablon:Cite web</ref> Према извештају ОЕБС-а, неизбалансирано извештавање медија, притисци на бираче и запослене у државним институцијама и злоупотреба јавних ресурса за спровођење кампање су пољуљали једнакост могућности у такмичењу кандидата.<ref name=OEBS>Šablon:Cite book</ref>

То је била прва победа већ у првом кругу председничких избора након избора 1992. године на којима је победу однео Слободан Милошевић (Војислав Коштуница је однео победу у првом кругу на изборима за предесдника СР Југославије). Према истраживањима ЦеСИД-а о демографској структури присталица председничких кандидата, за Вучића су гласали приближно у истом односу мушкарци и жене, са просечном старошћу од 55 година услед високог удела (42%) грађана у пензији. Највећи број гласача (41%) је завршио четворогодишњу средњу школу, а затим радничку школу (22%), док 21% има образовање ниже од средње школе. <ref>Šablon:Cite book</ref>

На дужност председника Републике Србије, ступио је 31. маја 2017. након истека мандата дотадашњем председнику Томиславу Николићу.<ref>„Александар Вучић положио заклетву и ступио на дужност председника Републике”, РТС, 31. мај 2017.</ref> Дан пре тога, поднео је оставку на место председника Владе Србије.<ref>„Вучић поднео оставку Скупштини”, РТС, 30. мај 2017.</ref> 15. јуна мандат за састав нове владе поверио је Ани Брнабић, тадашњој министарки државне управе и локалне самоуправе.<ref>„Вучић: Ана Брнабић добила мандат за састав нове владе”, Танјуг, 15. јун 2017.</ref> Ова влада формирана је 29. јуна.<ref>„Изабрана Влада Србије на челу са Аном Бранбић, министри положили заклетву”, Бета, 29. јун 2017.</ref>

Током посете Русији у децембру 2017. године добио је титулу почасног доктора на Московском државном институту за међународне односе (МГИМО).<ref>Вучићу почасни докторат престижног руског државног института („Политика”, 20. децембар 2017)</ref> Добитник је „Златног лава” за мир у Венецији 2018. године.<ref>Вучић добио „Златног лава” за мир („Вечерње новости”, 1. децембар 2018)</ref>

Организација -{Freedom House}- је у извештају за 2018. годину навела да је Србија земља која има константан пад у индексима слободе након доласка Вучића на власт, као и да је у једној години изгубила статус „слободних” и сврстала се у категорију „делимично слободних” земаља. Према објашњењу, статус Србије опао је због погоршања у начину спровођења избора, због наставка покушаја владе и прорежимских медија да кроз законе угњетавају независне новинаре провлачећи их кроз прљаве кампање, као и због акумулације извршних овлашћења од стране председника Вучића, у супротности са уставним овлашћењима.<ref>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref> Политички теоретичари и научници, аналитичари и новинари често владавину Александра Вучића описују као ауторитарну или аутократску.<ref>Šablon:Cite journal</ref><ref>Šablon:Cite journal</ref><ref>Šablon:Cite book</ref><ref>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref><ref name=FreedomHouse2018></ref><ref>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref><ref>Šablon:Cite web</ref> Због оптужби за пораст политичког насиља и гушење медијских слобода, у јесен 2018. године су отпочели протести усмерени су против начина вршења власти од стране Александра Вучића.